gȅnitīv

im. m. G gȅnitīva gram. drugi padež u sklonidbi, odgovara na pitanje koga?, čega?

gȅnocīd

im. m. G gȅnocīda prav. prema međunarodnome pravu zločin planskoga i sustavnoga uništavanja kojega naroda, etničke, rasne ili vjerske skupine

gȅnocīdnī

prid. G gȅnocīdnōg(a); ž. gȅnocīdnā, s. gȅnocīdnō koji se odnosi na genocid [~ rat]

gènōm

im. m. G genóma; mn. N genómi, G genómā biol. ukupnost gena u osnovnoj, haploidnoj skupini kromosoma

gȇnskī

prid. G gȇnskōg(a); ž. gȇnskā, s. gȇnskō koji se odnosi na gene [gensko svojstvo]; sin. (genetski)

geocèntričnī

prid. G geocèntričnōg(a); ž. geocèntričnā, s. geocèntričnō koji se odnosi na geocentrizam [geocentrična teorija]

geocentrìzam

im. m. G geocentrìzma učenje prema kojemu se Sunce okreće oko Zemlje

geòdēt

im. m. G geodéta, V gȅodētu; mn. N geodéti, G geodétā stručnjak koji se bavi geodezijom

geòdetkinja

im. ž. G geòdetkinjē; mn. N geòdetkinje, G geòdetkīnjā stručnjakinja koja se bavi geodezijom

geòdetskī

prid. G geòdetskōg(a); ž. geòdetskā, s. geòdetskō koji se odnosi na geodete i geodeziju

geodézija

im. ž. G geodézijē znanost koja se bavi mjerenjem zemljišta; sin. zemljomjerstvo zast.

geògraf

im. m. G geògrafa; mn. N geògrafi, G geògrāfā stručnjak koji se bavi geografijom

geogràfija

im. ž. G geogràfijē 1. znanost o Zemlji, pojavama i oblicima na njezinoj površini i uvjetima života na njoj 2. nastavni predmet u kojemu se poučavaju osnovne spoznaje istoimene znanosti; sin. zemljopis

geògrafkinja

im. ž. G geògrafkinjē; mn. N geògrafkinje, G geògrafkīnjā žena koja se bavi geografijom

geògrafskī

prid. G geògrafskōg(a); ž. geògrafskā, s. geògrafskō 1. koji se odnosi na geografe 2. koji se odnosi na geografiju; sin. zemljopisni

geòlog

im. m. G geòloga, V geòlože; mn. N geòlozi, G geòlōgā stručnjak koji se bavi geologijom

geològija

im. ž. G geològijē znanost koja proučava postanak, sastav i razvoj Zemlje

geòloginja

im. ž. G geòloginjē; mn. N geòloginje, G geòlogīnjā stručnjakinja koja se bavi geologijom

geòloškī

prid. G geòloškōg(a); ž. geòloškā, s. geòloškō koji se odnosi na geologe i geologiju

geomètrija

im. ž. G geomètrijē mat. matematička grana koja proučava likove u ravnini i prostoru i njihove međusobne odnose

geomètrījskī

prid. G geomètrījskōg(a); ž. geomètrījskā, s. geomètrījskō koji se odnosi na geometriju [geometrijsko tijelo]

georgína

im. ž. G georgínē; mn. N georgíne, G georgínā bot. 1. ukrasna biljka podrijetlom iz Meksika koja ima gomoljasto korijenje 2. jednobojan ili šaren cvijet istoimene biljke; sin. dalija

geostratègija

im. ž. G geostratègijē vojn. strategija koju određuju, uvjetuju zemljopisna obilježja

geostràteškī

prid. G geostràteškōg(a); ž. geostràteškā, s. geostràteškō koji se odnosi na geostrategiju [~ položaj]

geotèrmālnī

prid. G geotèrmālnōg(a); ž. geotèrmālnā, s. geotèrmālnō koji se odnosi na temperaturu tla

gȅpard

im. m. G gȅparda; mn. N gȅpardi, G gȅpārdā zool. zvijer iz porodice mačaka, najbrža kopnena životinja, žućkasta krzna s crnim pjegama koja živi u stepama Afrike i zapadne Azije

gèrber

im. m. G gèrbera, I gèrberom; mn. N gèrberi, G gȅrbērā bot. 1. ukrasna zeljasta grmovita biljka s velikim raznobojnim cvatovima 2. velik žut, crven, narančast ili ružičast cvat istoimene biljke

gerìla

im. ž. G gerìlē; mn. N gerìle, G gerílā vojn. 1. manja samostalna protuzakonita vojna jedinica ili skupina takvih jedinica kojima je obilježje iznenadni napad i izbjegavanje otvorenoga sukoba 2. oružana borba istoimenih vojnih jedinica protiv neke vojske

gèrīlskī

prid. G gèrīlskōg(a); ž. gèrīlskā, s. gèrīlskō koji se odnosi na gerilu [~ rat]

germànist

im. m. G germànista, V germànistu; mn. N germànisti, G germànīstā 1. stručnjak koji proučava njemački jezik i književnost na njemačkome jeziku 2. stručnjak koji proučava germanske jezike i književnosti na germanskim jezicima

germànistica

im. ž. G germànisticē; mn. N germànistice, G germànistīcā 1. stručnjakinja koja proučava njemački jezik i književnost na njemačkome jeziku 2. stručnjakinja koja proučava germanske jezike i književnosti na germanskim jezicima

germànističin

prid. G germànističina; ž. germànističina, s. germànističino koji pripada germanistici

germanìstičkī

prid. G germanìstičkōg(a); ž. germanìstičkā, s. germanìstičkō koji se odnosi na germaniste i germanistiku

germanìstika

im. ž. G germanìstikē, DL germanìstici 1. znanstvena disciplina koja se bavi proučavanjem njemačkoga jezika i književnosti 2. znanstvena disciplina koja se bavi proučavanjem germanskih jezika i književnosti

germanizácija

im. ž. G germanizácijē nasilno nametanje njemačkoga jezika i običaja drugim narodima; sin. ponjemčivanje

germanìzam

im. m. G germanìzma; mn. N germanìzmi, G germanìzāmā jez. riječ njemačkoga podrijetla posuđena u koji drugi jezik i prilagođena njegovu jezičnom sustavu

germanizírati

gl. dvov. prijel. prez. 1. l. jd. germanìzīrām, 3. l. mn. germanizírajū, imp. germanìzīrāj, aor. germanizírah, imperf. germanìzīrāh, prid. r. germanizírao, prid. t. germanìzīrān nasilno nametnuti/nametati njemački jezik i običaje drugim narodima; sin. ponijemčiti, ponjemčivati

gèslo

im. s. G gèsla; mn. N gèsla, G géslā izreka koja se uzima kao životno pravilo; sin. deviza, krilatica

gȅst

im. m. gesta

gȅsta

im. ž. G gȅstē; mn. N gȅste, G gȇstā 1. pokret tijela, obično ruku ili glave, koji ljudi čine pri govoru i tako jasnije izražavaju misli ili osjećaje [glumačke geste] 2. postupak koji ima određeno značenje [~ dobre volje; lijepa ~]

gȅto

im. m. s. G gȅta; mn. N gȅti/gȅta, G gȇ 1. omeđena gradska četvrt u kojoj su tijekom povijesti i u Drugome svjetskom ratu prisilno živjeli Židovi [taj ~; to ~; ti geti; ta geta] 2. pren. odvojeni dio naselja ili područja u kojemu okolina izolira koju skupinu ili užu zajednicu

gȉbak

prid. G gìpka; odr. gìpkī, G gìpkōg(a); ž. gìpka, s. gȉpko; komp. gìpkijī 1. koji se lako giba ili kreće [gibak dječak] 2. koji se lako svija [gipki udovi]; ant. krut, ukočen

gíbānje

im. s. G gíbānja 1. činjenje kretnja, pokretanje ili micanje čega 2. prelaženje prostorne udaljenosti; sin. kretanje 3. pomicanje čega na jednu pa na drugu stranu ili naprijed-natrag

gíbati

gl. nesvrš. prijel. prez. 1. l. jd. gȋbām/gȋbljēm, 3. l. mn. gíbajū/gȋbljū, imp. gȋbāj/gíblji, aor. gíbah, imperf. gȋbāh, prid. r. gíbao, prid. t. gȋbān činiti kretnje, pokretati, micati što [~ ruke; ~ noge] • gíbati se povr. 1. prelaziti prostornu udaljenost; sin. ići razg., kretati se v. pod kretati 2. pomicati što na jednu pa na drugu stranu ili naprijed-natrag [Grane se gibaju na vjetru.]

gìbljiv

prid. G gìbljiva; odr. gìbljivī, G gìbljivōg(a); ž. gìbljiva, s. gìbljivo; komp. gibljìvijī koji se može gibati [~ mišić]

gìbljivōst

im. ž. G gìbljivosti, I gìbljivošću/gìbljivosti svojstvo onoga što je gibljivo

gìbōn

im. m. G gibóna; mn. N gibóni, G gibónā zool. 1. mn. porodica primata iz skupine čovjekolikih majmuna koji žive na drveću u jugoistočnoj Aziji, nemaju rep, a prednji su im udovi mnogo duži od stražnjih 2. pripadnik istoimene porodice; sin. mali čovjekoliki majmun v. pod majmun

gȉc

usk. služi za dozivanje svinje

Institut za hrvatski jezik i jezikoslovlje
Školska knjiga